Pravo na lično ime i kako je matična služba demantovala Vuka Karadžića

Pravni osnov

Lično ime (ime i prezime) je sredstvo za identifikaciju i individualizaciju osobe, ujedno i sredstvo za povezivanje nekog lica sa vlastitom porodicom i sredstvo za uspostavljanje odnosa sa drugima, a koje se isključivo tiče privatnog i porodičnog života tog lica (stav Evropskog suda za ljudska prava).

Pravo na lično ime je osnovno, neotuđivo, ljudsko pravo, garantovano Evropskom Poveljom o ljudskim pravima, Konvencijom o zaštiti prava deteta, Ustavom RS, Porodičnim zakonom, Zakonom o matičnim knjigama, a posebno imajući u vidu da:

-u skladu sa Ustavom RS čl. 64. svako dete ima pravo na lično ime i pravo da očuva svoj identitet,

– u skladu sa Ustavom RS čl. 37. izbor i korišćenje ličnog imena i imena svoje dece slobodni su,

– u skladu sa Ustavom RS čl. 79. pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da da na svome jeziku koriste svoje ime i prezime,

– u skladu sa ratifikovanom Konvencijom o pravima deteta čl. 7 i čl. 8, svako dete odmah nakon rođenja i od rođenja ima pravo na ime a države članice se obavezuju da poštuju pravo deteta na očuvanje svog identiteta, uključujući državljanstvo, ime i porodične veze, kako je to priznato zakonom, bez nezakonitog mešanja,

– u skladu sa čl.351 st. 2 . Porodičnog zakona, pripisivanje imaocu drugačijeg ličnog imena ili dela imena odnosno tvrdnja da je imalac dužan da se služi drugačijim ličnim imenom ili delom imena, označavanje imaoca drugačijim ličnim imenom od njegovog, osporavanje imaocu na drugi način pravo da se služi svojim ličnim imenom, smatra se povredom prava na lično ime.

Takođe, slobodno korišćenje ličnog imena je regulisano i Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, Zakonom o ličnoj karti i Zakonom o putnim ispravama.

Dakle, institut lično ime je društveno, nacionalno, porodično, simbolično, kulturološki i jezički od velike kolektivne i individualne važnosti a nacionalni ustavnopravni i zakonodavni okviri, koji regulišu prava i upotrebu istog, su vredni hvale.

Međutim, da bi postojanje i korišćenje ličnog imena zaista bilo slobodno, bez obzira na to šta je sve zajemčeno i imperativnim normama postavljeno, neophodno je da lično ime bude formalno upisano na odgovarajući način (u izvornik matične knjige, pri rođenju nekog lica) kao i, radi korišćenja u pravnom prometu, faktički reprodukovano upisom na odgovarajući način ( u drugi primerak matične knjige koji se vodi u elektronskom obliku).

„Piši kao što govoris…“

Zakonom o matičnim knjigama je u čl. 16. propisano da se podaci u matične knjige upisuju na srpskom jeziku, ćiriličkim pismom a u čl.17. da pripadnici nacionalne manjine imaju pravo na upis ličnog imena prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalne manjine, što ne isključuje paralelan upis ličnog imena i na srpskom jeziku, ćiriličkim pismom.

Na stranu što se u zakonu ignoriše činjenica da pripadnik nacionalne manjine može da ima lično ime koje se na identičan način može napisati ćiriličkim pismom i, obrnuto, da lice koje ima strano lično ime ne mora da bude pripadnik nacionalne manjine, zakon je propisao mogućnost upisa ličnog imena u „originalu“, odnosno prema jeziku i pravopisu kojima to lično ime pripada.

Međutim, da bi se to pravo i realno ostvarilo, potrebno je ispravno razumevanje i tumačenje propisa i pravila koji se odnose na upis stranih ličnih imena čija su imaoci sprski državljani, što često nije slučaj u matičnim službama.

Pre svega, svako lično ime se, na osnovu zakona, upisuje u originalu (onako kako se piše na jeziku porekla) a može se upisati ćiriličkim pismom i paralelno u originalu, i pored toga što se građanima u matičnim službama saopštavaju netačne informacije da to navodno nije moguće ili da nije u skladu sa zakonom.

Naime, na osnovu pravila pravopisne transkripcije, pisanje ličnih imena koja lingvistički pripadaju stranim jezicima se vrši uobličavanjem reči u srpski jezik, u skladu sa srpskim pravopisom (regulatorno telo je, između ostalog, Matica srpska). Osnovni princip je, podrazumevano, da se piše kao što se izgovara na tom jeziku porekla (uz određena odstupanja kada su u pitanju neki strani jezici).

Dakle, lična imena se, pri upisu, ne prevode, niti se prilagođavaju domaćim varijantama tog konkretnog imena, niti se pišu tako da se iz imena samo izbace dupla slova ili iz određenih slova samo izbace kukice, kvačice i tačkice već se, pojednostavljeno rečeno, u skladu sa jezikom porekla izgovore ispravno – a onda tako kako se izgovorilo se i napiše.

Tako bi, primera radi, američki glumac John Malkovich (da, kojim slučajem, treba da se upiše u domaće matične knjige) trebalo da bude upisan upravo tako (latiničnim pismom, na engleskom jeziku, u originalu) ili ćiriličnim pismom као Џон Малкович a u zagradi desno latiničnim pismom, na engleskom jeziku, kao John Malkovich. Varijante tipa: Јон Маљковић ili Џон Малковиц и slične kreacije su nedopustive.

Isto tako, primera radi, nemački političar Otto von Bismarck bi bio upisan kao Ото фон Бизмарк (Otto von Bismarck) a nikako kao Ото вон Бисмарцк или Отто вон Бисмарк. Još jedan nemački političar Gerhard Schröder bi bio ćiriličkim pismom Герхард Шредер a u zagradi desno latiničnim pismom Gerhard Schröder, a ne Герхард Шродер (uz uobičajeno prosto eliminisanje tačkica a koje tačkice sasvim menjaju izgovor a nekada i značenje konkretnog ličnog imena).

Primera je, dalje, beskonačno: Hanna, Anna ili Sarah se upisuju ili samo u originalu (latiničnim pismom sa duplim slovima i slovima koja se ne izgovaraju) ili ćiriličkim pismom kao Хана, Ана или Сара a u zagradi desno obavezno latiničnim pismom, u originalu. Dakle nikako ne samo na ćiriličkom pismu a sa „obrisanim“ jednim slovom (a što se dešava, uz argumentaciju da je sasvim sve jedno, iako je po tom pitanju čak i Evropski sud za ljudska prava zauzeo stav da ime „Otto“ nije isto što i ime „Oto“, bez obzira što se identično izgovara).

U skladu sa iznetim, a posebno u odnosu na prepise specifičnih ličnih imena iz izvornika u drugi primerak matične knjige koji se vodi u elektronskom obliku, a tokom kojih prepisa su se iz razloga slučajnih grešaka ili pogrešnog tumačenja dešavali neispravni upisi – nijedan zakon ne daje pravo matičnoj službi da menja lična imena lica već upisanih u matične knjige i da ih ispisuje na bilo koji način, suprotan načinu upisanom u izvorniku matične knjige, bez saglasnosti ili zahteva lica o čijem se imenu radi.

Matična služba ima pravo da, prilikom prvog upisa u izvornik, upozori stranku na način i pismo po kome se vrši upis po zakonu, utvrdi da li se radi o pravu lica koje je nacionalna manjina i sl., i da tako dođe do pravilnog upisa imena ili prezimena koja sadrže slova kojih nema u srpskoj azbuci a post festum promena ličnog imena nekog lica od strane matične službe, bez saglasnosti tog lica, a posebno uz njegovo protivljenje, je zabranjena.

Matične knjige i elementarna ljudska prava

Na osnovu Zakona o matičnim knjigama, matične knjige se vode u dva oblika. Prvi je Izvornik a drugi primerak matične knjige vodi se primenom elektronskih sredstava za obradu i skladištenje podataka i u njega se, u skladu sa navedenim zakonom, unose ISTI podaci kao i u Izvorniku, odnosno prvom primerku matične knjige a u skladu sa čl. 81.st.1. izvodi iz matičnih knjiga i uverenja se izdaju samo na osnovu podataka sadržanih u izvorniku matične knjige.
Dalje, saglasno odredbama istog zakona, podaci upisani u matične knjige se ne smeju prepravljati, bez saglasnosti lica na koje se odnose.

Pomenuti upisi, u oba primerka matične knjige (izvornik i elektronski oblik), se u praksi obično vrše rutinski i bez problema ali ukoliko se, kojim slučajem, lično ime ili deo ličnog imena određenog lica sastoji od slova koja ne pripadaju ćiriličnom pismu, može da se dogodi da se takvo lično ime pogrešno upiše u izvornik matične knjige ili pak pogrešno prepiše u drugi primerak matične knjige koji se vodi u elektronskom obliku (a što je češći slučaj i predmet ove analize).

Takva situacija sama po sebi ne bi bila nikakav problem da je (po logici stvari, a posebno u 21.veku) moguće da se takva greška jednostavno ispravi, međutim, upravo tu se dešava da prestaju sva gore navedena prava a počinje suočavanje tog lica sa, kolokvijalno rečeno, birokratskim paklom, koji pakao se, između ostalog, ogleda u institutu zvanom „ćutanje administracije“.

Takođe, ukoliko je došlo do pogrešnog prepisa ličnog imena u drugi primerak matične knjige koji se vodi elektronski (odštampani obrazac, sa hologramom, koji je zvanična potvrda o ličnom imenu), dok se ta greška ne ispravi u upravnom postupku (i, eventualno, putem upravnog spora) i taj drugi primerak matične knjige se, u skladu sa zakonom, ne usaglasi sa izvornikom matične knjige – počinje i suočavanje tog lica sa posrednom i neposrednom diskriminacijom u vidu onemogućavanja prava da se služi svojim ličnim imenom.

Naime, s obzirom da svi organi i organizacije informaciju o ličnom imenu i ostalim podacima dobijaju upravo iz tog drugog, elektronskog, primerka matične knjige (odštampani obrazac) a u koji je pogrešno upisano lično ime, lice koje je imalac tog imena je stavljeno u značajno nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica jer je konstantno prinuđeno da preduzima posebne, dodatne, radnje za svaki put iznova utvrđivanje i usaglašavanje sopstvenog ličnog imena. To lice je, dodatno, i prinuđeno da prolazi kroz posebne, komplikovane, procedure dobijanja ispravnog izvoda, a koji je od nekih službi neprihvatljiv (jer na njemu ima dorada) i koji je je podložan zahtevu za utvrđivanje autentičnosti.

U tom smislu, ceo pomenuti pravni osnov, kao i odredbe Ustava, kojima su zajemčena neposredna primena ljudskih prava, propisano da jemstva neotuđivih ljudskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca, da se dostignut nivo ljudskih prava ne može smanjivati i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu – u praksi često imaju manju faktičku snagu u odnosu na snagu i moć (prvostepenog) organa uprave.

Advokat Nevena First, Beograd