Pravo građana na medijsko neuznemiravanje

Naivno bi bilo, a čini se i besmisleno, ukoliko bi se bilo koja (makar i blogovska) analiza o medijskom izveštavanju u Srbiji naslanjala na (osnovnu) odredbu Zakona o javnom informisanju i medijima koja glasi da „svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju“. Naime, s obzirom da smo se odavno prinudno navikli na činjenicu da pojedina sredstva javnog informisanja (posebno štampana odnosno digitalna) navedeno pravo građana jednostavno ne poštuje, te da smo nerado prihvatili od strane pojedinih medija nepotpuno i neblagovremeno obaveštavanje o pitanjima od javnog značaja – bespredmetno bi bilo argumentaciju svoditi na slabo primenjive, očigledno deplasirane odredbe, arhaične u toj meri da su zaboravljene i od strane samog zakonopisca.

Stoga, tema ovog teksta nije u vezi sa medijskom pravovremenom istinom koja se odnosi na pojave, događaje i ličnosti koji su od interesa za javnost; autor neće polemisati o dužnosti novinarske pažnje, verodostojnosti novinarskih informacija, zaštiti privatnosti, nepristrasnosti medijskih servisa i novinarskog poštovanja načela pretpostavke nevinosti. Neće, dakle, biti reči o, načelno govoreći, nepoželjnim medijskim neistinama, klevetama i političkim propagandama, odnosno o tome kako mediji treba i moraju da postupaju, u skladu sa zakonom i pravilima profesije a radi javnog interesa i interesa građana.

Naprotiv, tema ovog teksta su one (za)ostale društvene vrednosti koje, takođe, podležu pravnoj zaštiti, a odnose se na ljudsko dostojanstvo i psihički integritet.
U daljoj analizi sledi kraći prikaz reprezentativnih primera kako mediji ne bi trebalo da postupaju, radi očuvanja duševnog stanja i psihičkog zdravlja svakog pojedinca koji se usudi da ih redovno prati.

Crnohronično širenje uznemirujućih vesti

U zemlji u kojoj su generacije decenijama (opravdano) pritisnute pritajenim strahom od smrti, rata, bolesti i siromaštva, uporno forsiranje od strane pojedinih medija (polu)informacija koje se odnose na ljudska stradanja, užasne nesreće i teške gubitke svih vrsta, a koje informacije ni delimično ne spadaju u one o kojima javnost ima opravdan interes da zna, može se tretirati kao psihološko uznemiravanje građana. Naime, uz uvek prisutnu svest o tome da u svakom trenutku negde na planeti neko, na nažalost, umre ili strada – građani čitaju novine ne iz razloga da bi im se ta činjenica rasvetlila i dokazala već da bi, putem medija, primili važne informacije, ideje i mišljenja koje će im, zbirno, omogućiti da formiraju sopstvene stavove o pitanjima od javnog značaja. Čitalac (i gledalac) želi da bude obavešten o događajima i licima koji imaju neposredan ili posredan uticaj na kolektivnu stvarnost i koji znatno doprinose, stvaraju ili menjaju društvenopolitičke i kulturološke odnose. Nesrećne i tragične vesti ne bi smele da budu same sebi svrha, u cilju pukog uznemiravanja ili rastuživanja javnosti, već bi, pre svega, trebalo da služe budućem otklanjanju njihovog uzroka ili, pak, obaveštavanju građana pijetetskog karaktera o gubicima koji dotiču celokupan kolektiv.

Neki digitalni mediji su, u crnohroničnom zanosu (a u nedostatku aktuelnih strahota o kojima bi rado obavestili svoje čitaoce) odlazili toliko daleko da su i vesti o blago nepovoljnijoj vremenskoj prognozi prenosili kao udarne, uz prateće reči oštrog upozorenja i redovne uskličnike zbog mogućeg armagedona koji navodno sledi.

Vrsta ovakvog izveštavanja, u kome hronično preovladavaju uznemirujuće ili preuveličane objave o tragedijama koje su se dogodile ili koje pretpostavljeno tek nadolaze, osim što je suprotna etičkim principima na kojima je zasnovana novinarska profesija (a koji principi izričito zabranjuju zloupotrebu ljudskih emocija i unošenje neopravdanog straha), može potencijalno da stvori anksiozno, defetistički nastrojeno društvo. Alternativna slika medijske realnosti u kojoj nebo nikada nije vedro, ljubavi se gase, bogatstvo gubi a životi okončavaju, uz potpuni nedostatak pozitivnih i motivacionih prikaza društvenih i prirodnih pojava, može prouzrokovati povećanje broja obolelih od depresije i bolesti zavisnosti. Posebno su ugroženi deca i mladi, čije stanje duha je često uzrokovano atmosferom koja se stvara u medijima.
Takođe, prekomerno (zlo)upotrebljavanje pojmova (poput „tuga“, „šok“, „neverica“, „užas“, „tragično“ i slično) koji u javnosti izazivaju snažne emocije, identifikacije i empatične reakcije, podiže prag kolektivne tolerancije i kao posledicu može vremenom stvoriti nepoverljivo društvo neosetljivo na tuđe nevolje.

Nepoštovanje dostojanstva subjekta informacije i diskriminatorsko postupanje

Svima je poznat globalni medijski „clickbait“ manir, odnosno mamac za čitaoce, koji predstavlja tabloidnu najavu nekog sadržaja koji će biti dostupan za čitanje tek nakon što čitalac klikne na ponuđeni link odnosno naslov. Smatra se nepoštenom medijskom praksom, a postoje i mišljenja da se može kvalifikovati i kao prevarna radnja. Pojedini domaći mediji, normalno, nisu odoleli svetskom clickbait maniru s tim što su ga, čini se, unapredili u sasvim novu formu.

Naime, mamac za klikove ima prevashodno za cilj da privuče pažnju i podstakne radoznalost kod čitaoca. Iz navedenih razloga, čitaocu se u naslovu ponudi iskrivljena verzija sadržaja ili njegov najzanimljiviji deo, prikazan na izrazito senzacionalistički način. Međutim, u pojedinoj domaćoj medijskoj izvedbi, posebno kada su intervjui u pitanju, naslovi sve češće uopšte ne korespondiraju sa sadržajem teksta, naprotiv, njihovo značenje često bude potpuno suprotno od onoga što je sagovornik želeo da apostrofira ili onoga što se realno dogodilo, a poznato „izvlačenje misli iz konteksta“ dobija sasvim novu dimenziju u kojoj „citirane“ misli nikada nisu ni postojale ni u jednom kontekstu. Na taj način se licu na koga se odnosi informacija može povrediti dostojanstvo ličnosti jer se prikazuje neautentično.

Takođe, u određenim medijima se uobičajio diskriminatorski, unižavajući ton koji se odnosi na žene a ogleda se u korišćenju neadekvatnih metafora koje bi, tobože, trebalo da komplimentiraju licu ženskog pola na koga se odnosi informacija (Kodeks novinara obavezuje medije na izbegavanje šovinističkih i seksističkih fraza); javnom brojanju stečenih kilograma i godina (uz redovne „zanemećete“ i „neprepoznatljiva“ naslove) i objavljivanju osetljivih informacija iz privatnog života.

Narušavanje ugleda i časti profesija od javnog značaja

Rad pripadnika profesija od javnog značaja nesumnjivo podleže proveri i proceni javnosti, kao i medijskoj kontroli a eventualne anomalije i nepoželjna ponašanja institucija od javnog značaja ili njihovih članova jesu teme i pitanja od interesa za javnost. Međutim, kada se radi o kritičkom izveštavanju o navedenom, moraju se strogo poštovati sva pravila novinarske profesije, počevši od dužnosti objektivnog, nepristrasnog i, najvažnije, istinitog izveštavanja, uz povećani stepen novinarske pažnje. Takođe, medijsko istraživanje se ne sme oslanjati isključivo na anonimne informacije, naročito ukoliko su nedovoljno proverene. Neprimereni i učestali medijski napadi na pripadnike profesija od javnog značaja mogu da uruše poverenje građana u institucije koje čine stubove društva, što posledično može rezultirati teškim poremećajem društvenih i zakonskih vrednosti.

Lingvističke medijske bravure

„Ko smišlja ovakve naslove?!“, odzvanja društvenim mrežama i socijalnim krugovima već izvesno vreme. U vezi sa tim, teško je rečima opisati ton, kontekst i podkontekst pojedinih popularnih naslova a poneke je i sramota javno citirati.
…………………….

Naposletku, postavlja se pitanje kako zaustaviti neželjeni trend eventualnog značajnog pada kvaliteta medijskog sadržaja. Naočigled, u vidu principijelne pravne zaštite koja je moguća i dostupna, u svakom konkretnom slučaju. Međutim, društvo koje bi bilo gnevno na sopstvene medije koji, pak, služe upravo njemu, bi bilo nezdravo i nedemokratsko društvo. Stoga, odgovor se nameće sam: poboljšanje kvaliteta medijskih usluga započinje opštom upotrebom neprikosnovenog i primarnog medijskog alata – slobodom govora. Dotle, vidimo se u novinama.

Advokat Nevena Fürst, Beograd