Rekapitulacija IV

• (Ko se boji Skupštine još?)

Dana 16.09.2017. godine je održana Izborna skupština Advokatske komore Srbije na kojoj su izabrani nosioci funkcija i članovi organa Advokatske komore Srbije. Prisustvovali su joj predstavnici-delegati nekoliko advokatskih komora, a beogradski predstavnici su bili samo oni delegati koji su izabrani na Izbornoj skupštini održanoj 13.maja.

Vest koja bi, u uobičajenim okolnostima, među advokatima predstavljala izvor verbalne relaksacije i profesionalnog ponosa, međutim, s obzirom da je advokatura u dužem periodu značajno van uobičajenih okolnosti, deluje kao vest koja trenutno unosi nemir, strepnju a, ponajviše, autocenzuru https://indiacialis.com/.

Ućutali su se i povukli beogradski advokati, već izvesno vreme zaprepašćeni razvojem događaja, pitajući se kako se i zašto dogodilo da se jedan legalan i legitiman cilj (beogradski izbori a nakon što je prethodnim članovima organa istekao mandat) pretvori u takav neočekivani, uzbudljivi, zaplet.

Za neupućenog čitaoca, advokatski izborni triler ukratko u sledećem:

– izborni proces u AKS, započet na trinaestomajskoj Skupštini (a koja skupština je bila završetak inicijativnog postupka koji je bio pokrenut od strane advokata organizovanih u četiri grupe i od kog postupka se u poslednjem času izdvojila jedna grupa, prouzrokovavši tako dve skupštine i formiranje duplih organa i delegata za AKS) je bio očekivan i legitiman,

– izborni proces u AKS, započet na desetojunskoj Skupštini (a koja skupština je bila posledica odvajanja grupe advokata od gorepomenutog inicijativnog postupka i koju skupštinu je prisustvom i glasanjem podržao veći broj advokata od onog broja koji je podržao trinaestomajsku Skupštinu) je očekivan i legitiman, a

– koja tačno Skupština od dve održane beogradske je legalna, odnosno koji su beogradski predstavnici legalno izabrani u organ AKS, je još uvek sporno i o tome će, kako stvari za sada stoje, odlučiti sud.

Dakle, advokatura je samoj sebi prvo napravila prethodno pravno pitanje pa je, zatim, zaključila da je to pitanje previše sporno da bi ga sama rešila (i stoga je pokrenula sporove u vezi sa rešenjem tog sopstvenog prethodnog pravnog pitanja) a zatim je, nakon pokretanja sporova, najnormalnije nastavila svoj izborni postupak kojim smatra da je, zapravo, odlučila o glavnoj stvari.

Ovakvo filmski kreativno, do sada neviđeno, delovanje beogradske, a zatim i srpske, advokature bi bilo veoma interesantno, a moguće i inspirativno, da se radi o bilo čemu drugom osim o sudbini celokupne advokature a samim tim i njenih članova – advokata, jer je advokatura stupila na veoma klizav teren i lako može da se dogodi da izgubi tlo pod nogama.

Naime, ako se pitanje koja je beogradska advokatska komora legalna pretvori u pitanje koja je nacionalna komora legalna, odgovor može biti neželjena intervencija države, jer spor i podela advokata oko legalnosti i legitimnosti vlasti u nacionalnoj komori može da izađe van okvira unutrašnjih problema advokature.

Sada je kristalno jasno da ovakav nesrećni razvoj događaja i eventualne posledice koje odatle mogu da proizilaze, advokati svakako nisu hteli niti su na njih pristali.

Kandidovanjem i izlaskom na glasanje (bez obzira koja je beogradska izborna skupština u pitanju), advokati su zapravo hteli da: smene uzurpatorsku komorsku vlast time što će da izglasaju novu, odn. kolege za koje smatraju da će advokaturi doneti boljitak u vidu jačanja snage i uticaja komore; sistemskog i materijalnog poboljšanja položaja advokata; unapređivanja propisa koji se odnose na advokaturu i advokate; učešća advokature u svim nacionalnim aktivnostima koje se odnose na zakonodavnu aktivnost i vladavinu prava; poboljšanja položaja žena advokata; formiranja posebnih advokatskih fondova; razvoja kolegijalnosti, stručnosti i profesionalizma unutar advokature… i sve ostalo čemu se advokatura godinama nada.

Nema sumnje da svi izabrani, na sve tri skupštine, sve to isto žele advokaturi, kao što nema sumnje da svi izabrani realno imaju volju, snagu i kapacitet da sve to sprovedu. Međutim, odavno se ne radi o ličnostima, o ljudima, vec o institucijama a koje institucije su advokati u obavezi da zaštite.

Stoga, stav autora ovog teksta je da bi možda bilo najjednostavnije da celokupna advokatura prihvati i prizna sva tri izborna postupka, a da za budućnost izborni postupak reguliše kvalitetnije.

U svakom slučaju, advokati su se na Kodeks profesionalne etike zakleli da imaju visok stepen profesionalne odgovornosti koja odgovornost obuhvata angažovanje na poslovima i u situacijama koje su od presudne važnosti za celokupnu profesiju.

Dakle, bez obzira na to šta nam budućnost nosi, advokati ne bi trebalo da ćutke dozvole da, jednoga dana, naše sve tri kuće (a koje su trenutno sazdane od papira) – oduva vuk.

Advokat Nevena First, Beograd