Obaveza zaposlenog da štiti ugled poslodavca mora biti proporcionalna njegovom pravu na slobodu izražavanja i iznošenje stavova i činjenica o pitanjima koja su od javnog značaja.
Iz obrazloženja:
„…Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tužene bio zaposlen kao odgovorni urednik redakcije umetničkog programa u „JP …“ . Osporenim rešenjem od 06.05.2005. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zato što je u nedeljnom listu „TV N“ od 06.04.2005.godine, dao intervju pod nazivom „Kultura tačno u ponoć“ u kojem je netačno, neprofesionalno i do kraja proizvoljno izneo tvrdnje koje nanose veliku štetu ugledu kuće, koje utiču na ukupan rejting gledanosti programa i time smanjuje marketinški prihod RTS, čime je učinio povredu radne obaveze i prekršio radnu disciplinu iz čl.12 ugovora o radu br. 057149 i prekršio čl.1 Kodeksa u radu i ponašanju zaposlenih u „JP …“, pa je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad. U upozorenju koje je upućeno tužiocu navedeno je da je u pomenutom intervjuu netačno, neprofesionalno i proizvoljno izneo tvrdnje koje nanose veliku štetu ugledu tužene i koji utiču na ukupan rejting i gledanost programa „…“, kao i da je izneo više netačnih i lažnih optužbi na račun svojih koleginica izjavom da „pomoću golog pupka dolaze do emisija“, da je tužilac netačnim i nedokazanim trvdnjama da je kultura u programu „JP …“ duboko potisnuta, da se forsira neobrazovanost i nepismenost, izazvao opadanje rejtinga tužene.
Ocenjujući zakonitost osporenog rešenje, prvostepeni sud je utvrdio da je navedeni intervju dat od strane tužioca kao urednika u Kulturno-umetničkom programu „JP …“ jer je u samom tekstu tužilac predstavljen kao odgovorni urednik ove redakcije od 2000.godine, da je tužilac povodom ukidanja kultrunog magazina „EX Yu kult“ govoreći o opštem stanju kulture u medijima, naveo da „kultura je uvek u društvu i na televiziji moneta za potkusurivanje“ te je na postavljeno pitanje novinara da li to što govori se odnosi na sadašnjeg direktora A.T., odgovorio: „…u infantilnom zanosu, on od neukih devojčica pokušava da isfabrikuje zvezde. Ovde, važno mi je da kažem, ne ubrajam OJ, koja ima ličnost, zaista je pojačanje za „JP…“. Paralelno sa ovim smešnim procesom, odvija se još jedan, manje smešan: devojčice kojima je glavni adut pupak istrčavaju u udarne termine, a kultura je oterana u duboke noćne sate“, te da je po pitanju organizacije segmenta kulture, između ostalog i kod tuženog, i na pitanje kako se to odražava na emisije redakcije, tužilac odgovorio: „M je udarna emisija iz kulture na celom prostoru Srbije, emitovao se nedeljom uveče na prvom programu „JP…“, da bi sa novom programskom šemom bio premešten na drugi program četvrtkom u kasne sate. Dok je M išao nedeljom, njegov rejting se kretao oko petice, što je veoma respektabilna gledanost. Sada mu je, razumljivo, gledanost pala, što je bio odličan povod da se kulturi prigovori kako nije dovoljno gledana. A to je ipak cinizam. A.T. je sklon da svuda oko sebe zapaža neobrazovanost i nepismenost, ne vidim kako se u takav stav uklapa ovakvo nipodaštavanje programa iz kulture na nacionalnoj televiziji“. Na postavljeno pitanje šta će biti sa kulturom, obzirom da nije mnogo gledana, tužilac je odgovorio da je činjenica da postoji teror gledanosti i da se za nju čini šta god je potrebno.
Imajući u vidu unapred utvrđeno činjenično stanje, utvrđujući da je postupak davanja otkaza sproveden u skladu sa zakonom, opštim aktima tužene i ugovorom o radu tužioca, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene čl.12. ugovora o radu i prekršio čl.1 Kodeksa o radu i ponašanju zaposlenih kod tužene, ocenivši da se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe čl.31. Zakona o informisanju, obzirom da je tužilac intervju dao kao urednik kulture u Kulturno-umetničkom programu „JP …“ i da je svoje stavove iznosio u javnom glasilu – „TV N!, dakle, ne u onom glasilu u kome je zaposlen. Nižestepeni sudovi su ocenili da iskazi upotrebljeni u pomenutom tekstu ne predstavljaju slobodu izražavanja, što je neprikosnoveno pravo svakog zaposlenog, jer prelaze dozvoljenu granicu i svojim značenjem vređaju druge zaposlene sa kojima tužilac radi u istoj radnoj sredini, na način koji prelazi meru stvaralačke, delotvorne, dobronamerne kritike, te ovakvo izražavanje nije bilo neophodno u demokratskom društvu, već je to učinjeno sa drugim ciljem, čime je pričinjena šteta tuženoj, imajući u vidu odredbe čl.10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalazeći da je rešenje tuženog od 06.05.2005.godine zakonito, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev u celosti.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da se ovakav zaključak nižestepenih sudova zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Odredbom čl.12 Ugovora o radu zaključenog između tužioca i tužene dana 07.07.2003.godine, propisano je, između ostalog, da poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom i zbog kršenja Kodeksa o radu i ponašanju zaposlenih, koji predstavlja sastavni deo ugovora.
Odredbom čl.1 Kodeksa o ponašanju zaposlenih u „JP…“ od 09.06.2003.godine propisano je da su zaposleni u „JP…“ dužni da u obavljanju svoje profesionalne delatnosti u svakom javnom istupanju, a posebno u sredstvima javnog informisanja, vode računa o poslovnim i programskim interesima i ugledu ovog preduzeća. Zaposleni će izbegavati aktivnosti koje mogu da ugroze integritet, nezavisnost i nepristrasnost njihove profesionalne delatnosti, a nastupaće u javnosti u ime „JP…“, samo ako su na to ovlašćeni.
Odredbom čl.46 Ustava Republike Srbije jamči se sloboda mišljenja i izražavanja govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način koja se može zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite prava, ugleda drugih, odnosno morala društva.
Prema odredbi čl.179. st.1 tač.2 i 3. Zakona o radu (Službeni glasnik RS broj 24/2005), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu ili ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.
Odredbom čl.10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacije i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornost, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda i kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštita ugleda ili prava drugih, sprečavanje otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi ošuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudova.
Vrhovni kasacioni sud, suprotno stavu nižestepenih sudova, ocenjuje da navedenim istupanjem u javnosti i javnom kritikom promena programske politike tužene, tužilac kao novinar i odgovorni urednik redakcije tužene, nije prekršio obavezu lojalnosti i uzdržanosti prema tuženoj kao poslodavcu, propisanoj čl.1 Kodeksa o radu i ponašanju zaposlenih u „JP…“.
Naime, s obzirom na ulogu koju novinari imaju u društvu i na njihovu obavezu da doprinose podsticanju javne debate, obaveza diskrecije i uzdržavanja ne može se u punoj meri primenjivati na novinare, budući da je u prirodi njihove funkcije da dele informacije i ideje, posebno ako se radi o pitanjima od javnog značaja, kao u ovom slučaju, jer je programska politika državnog medija, pitanje od opšteg značaja (presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju WOJTAS-KALETA protiv Poljske). Tužilac je u navedenom intervjuu, kritikovao programske promene u kultrusnom programu …. televizije ukazujući na njenu ulogu i uticaj koji ima u društvu, kao državna televizija, a u kreiranju i razvoju kulture. U tom kontekstu sagledavajući navedeni intervju i tekst u celini, tužiočevo navođenje nekih primera na napred opisani način je, po oceni ovog suda, imalo za cilj da na figurativan način ukaže na negativne pojave i neadekvatan tretman kulture u medijima, pa i na državnoj televiziji, a ne povredu ugleda neimenovanih lica, koja se, po mišljenju tužioca, zahvaljujući svom fizičkom izgledu i atraktivnosti, a radi što veće gledanosti, pojavljuju u udarnim terminima programa, dok se emisije posvećene kulturi emituju u kasnim večernjim satima („kultura je oterana u duboke noćne sate“). Pri tome nije bez značaja činjenica da je tužilac kao zaposleni na mestu urednika, poslodavcu, ovde tuženom, odnosno za to odgovornim licima, bezuspešno ukazivao ili pokušavao da ukaže na te negativne pojave, što je bilo njegovo pravo i obaveza.
U tom kontekstu, ne može se prihvatiti stav nižestepenih sudova da je istupanje tužioca u javnosti na opisani način, bilo na štetu poslodavca i da je to bilo cilj i namera tužioca. Ovakvo široko tumačenje obaveze zaposlenih da štite ugled poslodavca, nije proporcionalno dozvoljenom obimu tužiočevog prava na slobodu izražavanja i iznošenje činjenica i vrednosnih sudova čija istinitost nije podložna dokazivanju. Osim toga, tuženi u postupku nije osporavao autentičnost ili istinitost iznetih činjenica, već način na koje su one iznete u javnost, što samo po sebi ne predstavlja opravdan i dovoljan razlog za ocenu da je tužilac delovao na štetu svog poslodavca, kršeći svoje obaveze u meri koja bi vodila zakonitom otkazu.“
(Sentenca iz presude Vrhovonog kasacionog suda Rev2 1309/2014 od 25.02.2015.godine, utvrđena na sednici Građanskog odeljenja VKS 27.6.2017.godine)